Vladislav Šćepanović
Reci Pepsi molim te, ulje na platnu, 160 x 160cm
Campbel krvari ili Grinevald V, ulje na platnu, 140 x 110 x 2cm
Uživaj, ulje na platnu, 160 x 160cm
Teoretski okviri mog umetničkog rada
Kroz svoju umetnost, ja se bavim problemom sveta simulacija i delovanjima sila dominacije i otpora u spektaklu masovnih medija. Osnovni motiv mog rada je u istraživanje medijskih prizora koji su otvorena manifestacija moći kapitala i vladajućih ekonomsko političkih struktura. Svet danas nije slobodan, možda nije nikada ni bio, ali ovaj vid ne slobode uslovljen reprodukovanjem svega u onom obliku u kojem gubi svaki trag svog materijalnog korena, polako ali sigurno postaje stanje nestajanja u virtuelnom svetu slika i informacija. Krenuo sam od kritike kulturnih industrija, konzumerizma, utilitarizma, solipsizma a oružje za tako nešto mi je bila slika. Samo moja slika nije reprodukovana slika masovnih medija, takva slika je samo element u mom radu koja nosi subverzivnu poruku. Moja vizuelna kritika je slika nastala manuelnim radom umetnika, slika koja odiše jedinstvenošću, neponovljivošću, dugotrajnošću i materijalnim telom. Jedan od značajnih vidova mog delovanja je strategija - propagandom protiv propagande. Dakle ja koristim elemente: filmske, reklamne, modne ili bilo koje druge industrije koja konstituiše savremenu kulturu i montirajući, intervenišući i ručno izvodeći slike, kontekstualizujem razumljivu poruku u pravcu kritike savremenog sveta-simulakruma. Moja kritika, pre svega, okrenuta je prema medijskoj estetici koja je prvi ešalon, avangarda, korporativnog kapitalizma i globalne hegemonije.
Zašto slikarstvo?
Slikarstvo je u tom košmaru reprodukovane slike i informacije u mogućnosti da kroz selektovanje, kombinovanje, montiranje i ručno izvođenje, povrati auratičnost (Benjamin) i referencijalnost čoveka kao subjekta koji promišlja, u odnosu na mnoštvo informacija koje ga okružuju, i da kroz povratak onog jedinstvenog i neponovljivog, koje se može postići samo kroz prevazilaženje virtuelizacije i serijske proizvodnje, izgradi delo sa kritičkom svrhom. Čak je sama kritika i subverzija, zašto ne reći i destrukcija u odnosu na celokupnu spektakularizaciju, razlog da takvo delo postane trajno. Upravo to što poseduje svoj identitet umetničko delo čini daleko postojanije od spektakularnih matrica i estetizovanih informacija koje proždiru jedna drugu, stvarajući svet nestalnosti i simulacije. Trajnost je značajni vid subverzije i destrukcije u odnosu na društvo u kome treba proizvoditi i trošiti do izbezumljenja i biti usisan u kovitlacu ništavila. Delo je utoliko značajnije što zbog svoje dugotrajnosti ostaje kritičko svedočanstvo o vremenu, a ne mimezis vremena, dok informacija, zbog mnoštva i preplitanja, a samim tim i odsustva referencijalnosti, poništava svoj kvalitet kao oslonac za tumačenje i razumevanje vremena iz kojeg nastaje. Otuda kroz takvu umetnost koja sažima informacije gradeći kritičku sliku prema spektaklu, ostaje jedini izvor slobode i kritičke misli koja nadilazi sistem, stvoren na virtuelnom i lažnom podmetu. Mislim da je dovoljna potvrda naše teze to što kvazi savremeni umetnici danas žive i stvaraju svoje radove uglavnom na osnovu projekata koje upućuju institucijama, a one kao eksponent sistema, odobravaju sredstva za te umetnike. Ti projekti uglavnom su vezani za nematerijalna dela (video radovi, tehnološke instalacije, hepeninzi, digitalna umetnost i sl), jer prate zahteve tehnološke industrije (umetnici kao promoteri nove tehnologije) i virtuelizacije kapitala. Ako je ekonomski sistem baziran na lažnoj podlozi (od 1971. dolar ne prati zlato kao materijalnu podlogu), ako vrednost brenda nadmašuje mnogostruko materijalnu vrednost proizvoda, onda i umetnost koja je u službi takvog sistema mora biti nematerijalna, visokotehnološka i virtuelna.
Slikarstvo, onako kako ga ja radim, je hibrid visoke tehnologije i čoveka, ali ne u pravcu kiborgizacije i nestanka u mašinama i informacijama, već u pravcu apela za povratak (ili možda nastanak) svesti i zdravog razuma, uzdrmanog smislom i zdravim razumom sistema. Dakle, to je put od gubitka aure u kontekstu shvatanja Benjamina do re-auratizacije - istina ne na stabilnom referentu, ali u punoj kritičkoj snazi slobodne misli i dela.
Važno za moj rad je to što uvodim narativni element u slikarstvo. Dakle, za mene slika ima narativ a ne samo značenje. Narativ u slikarstvu ja postižem sa više slika koje imaju svoj narativni tok u okviru jedne slike ili sa nizom slika povezanim narativnim tokom. Tako da su kod mene poruke jasno iskazane i one imaju onu snagu koju nosi slika a u isto vreme govore o svetu kroz punktumski magnetizam (Bart), koji po mom mišljenju je karakteristika kvalitetnog dela. Narativnost uz ručno izvođenje je ono što moj rad izdvaja iz mora savremene umetnosti bazirane na mogućnostima softvera i oparata za tehničku reprodukciju, počevši od digitalne štampe do kompjuterskih projekata. Čitavo digitalno carstvo, na kojem se, u velikoj meri, kvazi-umetnost spektakla bazira je kratkog vremenskog trajanja i nestaje zajedno sa autorima i kustosima u virtuelnom ništavilu. Takva umetnost je po roku trajanja čak kraćeg veka od samih umetnika koji su je napravili. Jedan od največih zabluda takve umetnosti je eksperiment. Upravo zato što se eksperimentiše unutar sveta koji su stvorili programeri i umetnici tehničari (različite vrste dizajnera) nema mesta za iznenađenja, iskliznuća i sjaj koji umetnost čine značajnom delatnošću. Usled toga, gubljenje vremena u tehnološkim dostignućima je osnovna i najveća zabluda savremene umetnosti. Tako da, kao što sam već pisalo, u svetu tehnološke dominacije i virtuelnih finansija i ne vrednosti stvorilo se polje za još jedan paradoks – umetnost treba da se postavi na tradicionalan teren, jer je ona kao auratični artefakt kontrapunkt sistemu. Zato danas tako istinito zvuči, inače u drugim okolnostima, možda, isprazna fraza Stakista (Stuckism), koji kaže : „Umetnik je samo onaj koji slika.“ (www.stuckism.org) Dakle, radi se o stalnom pomeranju i izmeni pozicije koju umetnost treba da ima u odnosu na društvo, da bi očuvala stanje paradoksa, slobodne misli, ali i slobodnih emocija.
Zaključak
Ono što je karakteristično za moj rad jeste estetika destrukcije i destruktivnosti spram dokse, bilo u odnosu na diktaturu tržišta i masovnih prizora spektakla, ili u odnosu na popularnu religiju, medijsku manipulaciju, sveopštu estetizaciju. Na taj način segment destrukcije postaje vrlo važan u našoj umetnosti. Takva umetnost je antiteza društva. Umetnost, ako se radi o horizontalnom pristupu, ne sme biti elitistička niti privilegija obrazovanih, već razumljiva, kritička i politički angažovana. Ona mora govoriti jezikom masovne kulture, ne zato što je to njen izbor i afirmacija, već zato što kroz takav vid izražavanja umetnost može dati konkretne rezultate. Na taj način, umetnost u širem auditorijumu može postavljati pitanja, i kritički reagovati upravo preko čulnih nadražaja koji su preduslov misaonog procesa.
Iz gore navedenog izvodim zaključak da je destrukcija u umetnosti konstruktivna, za razliku od destrukcije u medijima, politici i celokupnog sveta tržišta. Reklo bi se da je razaranje u umetnosti oblik stvaranja. Umetnost, dakle, može u savremenom svetu postojati jedino kao destuktivna, kritička i subverzivna, a nikako kao zastupnik i podanik društva. U takvom odnosu snaga, umetnost koja podstiče i stvara estetski ideal društva pretvara se u svoju negaciju i postaje neka vrsta solipsizma.
Vladislav Šćepanović