Nikola Kolja Božović
Ljudi vole svoje droge, porcelan, 23x30x22cm
Ostani jak u brzoj razmeni poruka
Nikola Kolja Božović zna šta radi i zna kako se starom dobrom slikarstvu može još jednom pomoći da preživi egizstencijalnu krizu u eri elektronskih medija. On, takodje, zna šta voli publika, pre svega ona vaspitavana na porukama masovnih medija, ali najbolje od svega zna koji su njeni strahovi. On dobro razume i potajne želje tog heterogenog gledališta i spreman je da mu udovolji na jedan raskošan i galantan način.
Njegov slikarski rad fokusiran je na oblikovanje serija, a ne pojedinačnih dela. To je važno posebno imati na umu pošto se time štafelajna slika, u izvesnom smislu, značajno približava drugim vizuelnim naracijama kakve poznaje strip, film, video, na primer. Za Kolju Božovića slika nije niti fetiš niti predmet bezgraničnog poštovanja, nego polje akcije. Ona može biti čak i ring u kome su, mimo svih konvencija, dozvoljene intervencije najrazličitijih vrsta, mešanje oprečnih materija i sučeljavanje vizuelnih i tekistualnih poruka. To je mesto uzbudljivog i dinamičnog susreta zanatski dobro izvedenih čisto slikarskih partija sa kič ilustracijama odštampanim na ploterima i zalepljenim na kolažima velikih formata u ciklusu „Invazija“. Stalnu napetost izmedju rukom radjenih kolorističkih segmenata i tehnički reprodukovanih rastera autor svesno podstiče jer mu je stalo do multimedijalnog vizuelnog govora. On uglavnom izbegava da klasičnim likovnim sredstvima premosti diskontinuitet izmedju vizuelnog i tekstualnog sloja ostavljajući da ta dva nivoa predstavljanja autonomno funkcionišu u višeslojnoj ravni slike. Medjutim, rez izmedju vizuelnog i tekstualnog nivoa naracije daleko je manje konstitutivan za hibridnu strukturu Božovićevog dela od oštrog reza koji zjapi izmedju manuelnog i tehničkog, reproduktivnog, sloja.
Naime, „cut“ and „paste“ postupak proizvodi dramske efekte u Božovićevim kombinovanim slikama svaki put kada se potezi četkom sudare sa štampanim rasterima. Prvo je, to jest, potez četkom ili kičicom, reprezent individualnog, manuelnog, skoro da je ravan intimnom dnevniku. Gest u slikarstvu, dakle, ima vrednost autentičnog rukopisa, dok ono drugo, fragment digitalne štampe, treba videti kao zastupnika apersonalnog, mehaničkog, tehnološkog. Ova suštinska kontradiktornost nije uzdrmala temelje i nije proizvela konfuziju u vizuelnoj naraciji koja povezuje dela u zatvoren ciklus. „Invazija“ nije skliznula ni u kontekst advertajzinga, koji je prisvojio mnoge postupke motaže, samo zato što se kod izgradnje ove vrste kombinovanih slika Božović ne prepušta igri različitim materijalima radi larpurlartističkog zadovoljstva niti ispraznog eksperimenta. On disciplinovano i koncentrisano organizuje jukstapozicije i ostavlja jasno vidljive rezove izmedju manuelnog i tehničkog sloja u slici. Taj medjusobni sukob tradicionalnog, bojenog sloja, i novog, digitalnog printa, otvara, u izvesnom smislu, dva oprečna nivoa realnosti, ali i perceptivni ambis u slici.
Kolja Božović demonstrativno odbacije jezik ispovednog intimističkog slikarstva i angažovano govori o tabuima i fascinacijama čoveka koji živi u urbanom ambijentu i koji je primoran da se dobro orijentiše u prašumi simbola i kodiranih poruka. On ne prihvata postavljene standarde iz istorije slikarstva, ali ne primenjuje doslovno ni iskustva poznata u praksama avangarde od kubizma i dadaizma do nadrealizma. Strukturu multiplikovane slikarske naracije Božović gradi agresivno prisvajajući različite poruke i predstave medijski artikulisanog prostora i popularne kulture. U njegovim kombinovanim slikama savremeni posmatrač neće naći mesto predaha niti utehu u vanvremenskoj idealnoj predstavi reda, jer umesto da mu pruži estetsko zadovoljstvo opažanja slika će ga odgurnuti nazad u ambijent manipulisanja informacijama. Za hibridnu strukturu dela iz ciklusa „Invazija“ tipičan je izoštren smisao za ispitivanje graničnih linija i odustajanje od žanrovskih i medijskih konvencija. Božović svesno bira poziciju umetnika koji hoda po žici izmedju komercijalne i elitističke prakse, izmedju avangardnog i kič pristupa, izmedju vizuelnog i tekstualnog, izmedju autentičnog i multiplikovanog, izmedju originala i kopije. Kontrolisani haos u slici ne razgradjuje njenu kombinovu strukturu nego je, naprotiv, otvara ka novim prostorima komunikacije i razmene pozitivne energije u kontekstu masovne distribucije elektronskih informacija.
Milanka Todić