Exhibitions Jana Stojaković

Protetička tela

Kustos
Jana Stojaković

 

PROTETIČKA TELA

Tema izložbe pod nazivom “Protetička tela” jeste ljudsko telo podvrgnuto različitim, mahom surovim intervencijama, u cilju zadovoljenja nametnutih socijalnih modela i rodnih uloga.  Bildovanje, steroidi, plastična (estetska) hirurgija, uz najrazličitije  protetičke dodatke, samo su na korak od  androida, kiborga i robota …

Umetnici posve drugačijih senzibiliteta, generacija, nacionalnosti, okupljeni na ovoj izložbi, svedoci su, ne više modernog, savremenog, čak ni postmodernog sveta, već sveta koji nije samo nužno živeti i promišljati, već u i kroz njega – istovremeno delovati; u ovom slučaju, reč je o angažovanim umetničkim praksama, koje se od prethodnih razlikuju, možda najpre u “koraku dalje”, tj. granicama koje pomeraju.

Iako se mnogi od njih predstavljaju upravo kroz klasične forme/tehnike vizuelnih umetnosti (crtež, slika, skulptura), zastupljeni su i oni koji to čine kroz fotografiju, video, ili kompleksne projekte sastavljene od mnoštva različitih komponenti, elemenata i tehnika…

Sada, kada je otvorena perspektiva “posttelesne”,”postbiološke” civilizacije, kada filozofija preuzima na sebe misiju vrednosno-smisaonog očuvanja tela, prožimajući telesnošću sve ćelije svog jezika, umetnost, u veku nakon tehnoloških prodora, iznosi kritički stav u odnosu na novi kriterijum plastičnosti, opipljivosti samih ideja.

Nauka o ljudskom telu, kao najvišem organu kosmičkog života i njegovim promenljivim duhovno-kulturnim značenjima postaje zajednički predmet filozofije, fiziologije i umetnosti.

U savremenom svetu, gde društvo pojedincu ostavlja malo mogućnosti da sam donosi bitne socijalne odluke, istovremeno, nudeći mu „mogućnost“ izbora, tolerancije, korektnosti i važnosti, jedini „slobodni prostor“ za iskazivanje ličnih stavova i mišljenja, izgleda da ostaje jedino telo. Dok jedan broj umetnika prisutnih na ovoj izložbi istražuje savremene teme inspirisane promenom kulturoloških perspektiva tela (kao identiteta i roda npr.), drugi ispituju odnos tela i tehnologije, modifikacije i transformacije tela kroz plastične operacije; disciplinovanje, mučenje, kažnjavanje tela zarad oblikovanja “savršene” forme…

Društvena konstrukcija telesnog iskustva odavno ne predstavlja spekulaciju teoretičra kulture, već na naše telesno iskustvo utiču naučna istraživanja, podjednako kao i socijalni diskurs; nove medicinske tehnologije, različite propagandne poruke, oglašavanja, rasprave o seksualnom ponašanju i praksma, sve to doprinosi oblikovanju mišljenja, vrednosnih sudova i iskustva ljudi. Ukoliko prihvatimo da telesna obeležja (kao pol i rod npr.) nisu nešto unapred dato, utvrđeno i statično, već podložno promeni, a time i telesne granice postaju propustljive i potrebno ih je stalno iznova uspostavljati, stvara se mogućnost da se svakim pokretom, svakim izrazom to telo promeni. Specifičnosti svakog pojedinog tela, odnosno telesne subjektivnosti, nastaju kao posledica različitih spajanja: rasnih, klasnih, među-polnih i spoljašnjih veza.

Telo se, kako tvrdi L. Franolić, javlja u vidu lične emotivne potrebe; ono postaje “projekt ličnosti”. Anatomija postaje podložna promeni i redefinisanju, dok se društveno - kulturna proizvodnja tela dešava stalno, bilo da smo svesni toga ili ne. Koncept “nedovšenog tela” je, kako vidi Franolić, jedini prihvatljiv; razvoj bioloških i društvenih nauka upravo doprinosi ovom stanovištu, jer je telo permanentno u procesu materijalizacije, izgradnje i stvaranja iz nečeg drugog, upravo stoga što ne predstavlja datost ili nešto unapred zadato i fiksirano, već modifikovano pojedinačnim voljama, društvenim i spoljašnjim uticajima.

Savremena nauka i tehnologija, pored toga što iznova pružaju saznanja i uvide vezane za telo, utiču i na mogućnost posmatranja, transformacije i manipulacije - kako telesnim funkcijama, tako i telesnim konceptima. Razvojem anatomije, a potom i medicinskih instrumenata kojima je moguće videti unutrašnjost tela, ono postaje transprentno; biotehnologije, zajedno sa onima koje omogućavaju vizuelno prodiranje u telo, prenose ga u javni prostor u kome, ogoljeno i nadgledano, u potpunosti biva izloženo javnosti. Telo postaje skup međusobno povezanih delova, odnosno fragmentarno telo.

U fokusu umetničkih istraživanja sve prisutnije su nove medicinske tehnologije istraživanja i manipulacije telom. Neki od umetnika, kao i pojedini teoretičari, mišljenja su da tehnologija pruža mogućnost kompleksnijeg (čak totalnog)) telesnog iskustva – izgradnjom instrumenta i sprava koji omogućavaju nove doživljaje seksualnosti i senzualnosti, a time i odbacivanje standardnih definicija roda i ograničenja fizičkog tela.

Potreba za telesnom promenom očigledna je i u svakodnevnom životu i praksama ljudi; modifikcija tela se ne događa više samo u laboratorijama genetike, robotike i virtualnosti, već se potreba za “osavremenjivanjem” tela može primetiti kroz veliku potrošnju hemijskih dodataka kako bi se regulisala njegova “afektivna neusklađenost sa svetom”. Činjenica je da lekove, suplemente i najrazličitije dodatke uzimaju i potpuno zdravi ljudi - da bi spavali, budili se, ostajali pribrani, energični, unapredili proizvodnost, uklonili brige i stres. Telo se čini preslabim za suočavanje sa zahtevima savremenog sveta i ostajanje u toku sve bržeg i zahtevnijeg sistema. Prirodne granice tela se lagano gube i nestaju, jer seksualnošću, inteligencijom, raspoloženjem, snagom i ostalim stanjima tela upravljaju i manipulišu farmaceutske kompanije, preko svojih proizvoda.

Konstrukcija i dekonstrukcija vlastitih tela postaje naša svakodnevnica; tehnologije omogućavaju bezbrojne telesne transformacije, dok se samo telo pretvara u materijal za promenu identiteta. Plastična i estetska hirurgija menjaju oblik i pol, hormoni mišićnu masu, dijete liniju tela; učinak toga je telo nalik zamenjivom materijalu koji će otelotvoriti subjekt, odnosno “primiti” izabrani identitet koji je moguće uvek ponovo promeniti.

Tendencije novovekovne umetnosti i savremene umetničke prakse, a njih prate svih dvadeset i dva umetnika zastupljenih na ovoj izložbi, pokazuju neuobičajeno stanje tela pretvorenog u objekt. Bilo da preispituju seksualni identitet ili telesna ograničenja, fizičku izdržljivost ili seksualnost, odnos žene i muškarca, bol ili smrt, svi radovi u fokusu imaju upravo telo; ono postaje mesto upisa, definisanja, redefinisnja i preispitivanja sveta. I ovde, kao i na nekim čuvenim radovima, razlog umetnosti nije više traženje lepote, već izokretanje tela, doticanje unutrašnjosti, samog mesa (flash/carne), nametanje gađenja i strave, poigravanje identitetom… Telo može da se rastavi, razori i upotrebi kao materijal za zabavu, torturu ili fantaziju; koža, mišići i organi, u potpunosti odvojeni od individue, delovi su umetničkih radova, upravo ovde predstavljenih.

Protetička tela nas podsećaju na to da tela, kao ni lepota, nikada nisu prirodna, već uvek podložna modi, zavisna od istorijskog i kulturološkog konteksta i na silu stvarana. Upozoravaju nas da se klonimo iluzije da nauka i tehnologija deluju izvan naših života i naše telesnosti, kao i to, da uplitanje tehnologije u našu telesnost ne možemo sprečiti jer su tehnologije ono što uopšte osigurava da naša tela postaju polna, rasna, moderna i razumna. U našem veku, tehnologije se ne mogu više odvojiti od tela, kao što je i telo nemoguće izolovati, sagledati i o njemu govoriti nezavisno od društva i politike koji su upleteni u svaki estetski i tehnološki izum.

Milica Stojaković

Umetnici

Slike sa izložbe