Nelagodnost u kulturi

Izložba “Nelagodnost u kulturi“ se otvara 22.aprila u 19h u galeriji O3one, Andrićev venac 12 i traje do 6. maja 2013. godine.

Kustos
Jana Stojaković

Umetnici

Slike

Skulpture

NELAGODNOST U KULTURI*

Savremeni život, bar u razvijenijim društvima, izgleda kao beskrajno gomilanje obeležja uživanja i sreće: „od izloga koji zaslepljuju robom do reklama koje ozaruju osmehom, od sunčanih plaža do tela iz snova, od odmora do medijske razonode, sve je u znaku srećnog hedonizma kojim se bogata društva ponose“. (Lipovecki, 2008. str. 173)

Svuda čujemo himne boljem životu, nalećemo na katedrale posvećene predmetima i dokolici, sve se prodaje u obećanjima naslade, nudi u preširokom izboru... Više od polovine veka teoretičari su usmeravali pažnju na revoluciju potreba, umetnici reagovali, na sopstvene, specifične načine. Osvajajući sve prostore, kapitalizam stvara svet slika i fantazija koje iziskuju potpuno nov način predstavljanja i doživljavanja sveta, a time i identiteta. Na taj način, kapitalizm menja i preoblikuje koncepte masovne proizvodnje i potrošnje, razbijajući ih u manja polja, prodirući u uže segmente društva, u neotkrivene prostore, koji mu daju nova značenja. Osnovno obeležje industrijskog kapitalizma modernog perioda – homogenizacija, zamenjena je specifičnošću, različitošću i kreativnošću postindustrijskog kapitalizma. Neprekidno se stvaraju nove slike, vrši upliv različitih stilova života, dok transkulturna zabava, film, televizija, odeća i hrana čine „bezgranični prostor estetskih i intelektualnih mogućnosti“ (Đorđević, 2009. str. 409), gde kulturu više nije moguće posmatrati u odnosu na ranije principe podela i razgraničenja, zasnovanih na strahu od ujednačavanja. Ne sme se izgubiti iz vida činjenica da oblici potrošnje i stilovi života zapravo pripadaju Zapadu, gde je upravo usidren ekonomski, politički i kulturni monopol sila koje poseduju i kulturnu globalnu moć.

Savremena teorija, ali, zajedno sa njom i savremena umetnost, kulturu prepoznaje kao skup „identitetskih kodova i diskursa“, koje sve ujedinjuje sveprisutni konzumerizam. Razlažući značenja, demistifikujući hegemonijske diskurse upletene u različite aspekte kulture, razvija se svest o tome da nema ničeg večnog, nikakve opštevažeće Istine ili Pravde. Kultura, društvo, vrednosti, samo su elementi neprekidnog, promenljivog procesa označavanja. Sklonost ka destabilizaciji uporišnih tačaka, sumnja u istinu, prodiru u sve pore „hipermoderne“ civilizacije koja nezaustavljivo teži napretku i uvećanju bogatstva. Kultura koja je temeljno razorila tradicionalne vrednosti promovišući ideju da se mora sve preispitati i dekonstruisati, suočila se sa odsustvom poretka, oslonca i strukture, dotle da je izgubila mogućnost da pojedincu ponudi smislenu egzistenciju. Neuroza, strah i depresija poprimili su ogromne razmere u celom svetu; gore od toga je pak bezoblični, pritajeni, sveopšti strah, bez jasno imenovanog objekta, nečujan, ali razarajući strah koji se uvlači u svakodnevni život ljudi. Odakle to u kulturi koja se svakodnevno bogati, kulturi bez zabrana, sa velikim mogućnostima izbora? Odsustvo oslonca, temelja, poretka u mislima i idejama, idealima, istoriji, umetnosti, stvara anksioznost, rađa strah i nesigurnost. Ogromna prostranstva komunikacionog globalnog svetskog prostora ukidaju granice koje organizuju percepciju i vrednovanje stvarnosti; takođe, i fizički prostor, kako zbog novih tehnologija, tako i zbog političkog konstruisanja sveta, postaje prostor bez početka i kraja, bez granica. Ista stvar se događa i sa vremenom koje, podložno ubrzanju do maksimuma, proždire znanja i informacije, misli, osećanja, odnose, čineći od ljudskih života „histeričnu seriju prenaseljenih trenutaka“ (Đorđević, str. 420), čime se i samo vreme ukida, ali i ono što ga određuje – trajanje. Kada dođe do ukidanja ove dve kategorije, prostora i vremena, na osnovu kojih ljudi grade odnos prema stvarnosti, nestaje fundament do sada poznatog, normalnog funkcionisanja. Prostor i vreme, uvećani za neograničeno veliki broj mogućnosti, postaju neuhvatljivi, amorfni i zastrašujući.

Šizoidnost je metafora za civilizaciju u kojoj živimo, a nju jedino može podržati teorija haosa. Istovremeno smo zarobljeni u „kandzama moći“ i postavljeni pred nepregledno obilje mogućnosti izbora. Čovek postkulture, kako ga naziva J. Đorđević, jeste nesiguran, prožet strepnjom i uplašen. Upravo ovaj strah od haosa može biti razrešen na jedan od dva načina: stvaranjem poretka ili padom u nasilje i destrukciju. Nemogućnost uspostavljanja ravnoteže između slobode i poretka, za učinak ima jačanje različitih radikalizama, čega smo, na ovim prostorima, bili svedoci čitavu jednu deceniju. Umetnici, čije radove predstavljamo na ovoj izložbi, na različite načine prepoznaju upravo te zaoštrene, do krajnosti dovedene suprotnosti. Izostanak delotvornih mehanizama ravnoteže čini da strah, neprijatnost i konfuzija eskaliraju u nasilje i destrukciju. Pitanja koje ova izložba postavlja jesu: da li je strah od nasilja lakše podneti od neidentifikovanog, neimenovanog straha bez jasno definisnog objekta? I, da li savremeni subjekt nasiljem pokušava da se izbori sa „teretom slobode“ i neverovatnim mogućnostima izbora, pristajući na, unapred skrojeni model u koji su oni postavljeni?

Sagledavajući doba obilja pre kao doba koje raspaljuje međuljudske sukobe, nego što stvara klimu lakoće i blagonaklonosti, civilizacija blagostanja zaoštrava osećanja mržnje i ljubomore, suparništvo i zavidljiva nadmetanja među bližnjima; tržišni podsticaj je samo iluzija koja krije opaki rat sviju protiv svih. Potrošačka društva podstakla su krajnju individualizaciju načina života i težnji. Duže od dva veka, moderni proces emancipacije pojedinca delovao je preko prava i politike, proizvodnje i nauke; XX vek je produžio ovu dinamiku kroz masovnu potrošnju i mas medije. Kako to, da u isto vreme, stalno poboljšanje materijalnih uslova života nikako ne povlači za sobom smanjenje nelagodnosti u kulturi? Glavni paradoks je da su doživljena zadovoljstva brojnija nego ikada, dok radost života uzmiče, a sreća izgleda isto tako nedostižna u vreme kad imamo, barem prividno, više prilika da u njoj uživamo, nego kada su takve prilike daleko. „Ovo stanje nas ne približava ni paklu ni raju: ono jednostavno određuje trenutak paradoksalne sreće“ (Lipovecki, str. 176) čije ćemo senke pokušati da ulovimo na ovoj izložbi.

Tema koju nezaobilazno srećemo na većini radova ove izložbe upravo je tema ili ideja nasilja. Da bi se ustanovilo o kakvom je pojmu reč, neophodno je učiniti korak unazad, odvojiti se od „fascinantnog iskušenja neposrednog subjektivnog nasilja koje vrši jasno prepoznatljiv počinitelj“ (Žižek, 2008. str. 7), te umesto toga, pokušati da se uoče obrisi pozadine koja generiše takve ispade. Ovaj korak omogućava da se identifikuje nasilje koje podržava ona naša nastojanja da se protiv njega borimo, zagovaramo toleranciju, (ili, kao što to čine neki od prisutnih umetnika, problematizovanje kroz parodiranje – kako nasilja, tako i sa njim neposredno u vezi - straha). Subjektivno nasilje tek je nevidljivi vrh trougla koga čine još dve vrste objektivnog nasilja, tvrdi Žižek. Prvo je „simboličko“, nasilje utelovljeno u jeziku i njegovom nametanju određenog univerzuma značenja. Drugo, „sistemsko“ nasilje, odnosi se na često katastrofalne posledice funkcionisanja naših ekonomskih i političkih sistema. Subjektivno nasilje se doživljava kao „narušavanje „normalnog“, mirnog stanja stvari. Objektivno je nasilje, međutim, upravo ono nasilje inherentno „normalnom“ poretku stvari.“ (Žižek, str. 8) Objektivno nasilje je nevidljivo jer podržava takvo stanje, nasuprot koga, kad se ono naruši, nasilje doživljavamo kao subjektivno. Da bi bilo uočeno, potreban je iskošeni pogled – paralaksa. Baš ta paralaksa bila je ključni kriterijum za izbor radova na ovoj izložbi. Iako je sistemsko nasilje, kao protivteža suviše vidljivom subjektivnom nasilju možda nevidljivo, neophodno je uzeti ga u obzir da bi se shvatio smisao onoga što se čini „iracionalnim“ izlivom subjektivnog nasilja.

Kakva je, dakle, ta umetnost koja je u stanju da prikaže nasilje, da ga opiše? Reč je o onome što Valas Stivens (Wallace Stevens, nav. u Žižek, 2008. str. 10) naziva „opisom bez mesta“. To nije prikaz koji sadržaj smešta u istorijsko vreme i prostor, već onaj koji, postajući pozadina fenomena koji prikazuje, stvara sopstveni nepostojeći (virtualni) prostor na taj način da ono što se u njemu pojavljuje nije pojava koju podržava dubina realnosti koja iza njega stoji, već pojava bez konteksta koja se u potpunosti podudara sa stvarnim bivanjem, Stivensovim rečima, „ono što se čini da jeste i po čemu sve postoji“. Ovakav umetnički prikaz svoju sopstvenu unutrašnju formu izvodi iz konfuzne stvarnosti.

Milica Stojaković

*Termin preuzet od Z. Frojda (S. Freud), iz istoimenog teksta (Das Unbehagen in der Kultur, 1930). Razvitak kulture Frojd shvata kao jedinstveni proces kome podleže čovečanstvo; ipak, sreća i sloboda, prema Frojdovom shvatanju, nisu rezultat kulture jer ona počiva na represiji, ograničavanju i potiskivanju nagonskih zahteva i želja.